У МАНАСТИРУ ЛЕЛИЋ, КОД ВАЉЕВА, ЗАДУЖБИНИ СВЕТОГ НИКОЛАЈА СРПСКОГ Тамо где је жива вера Можда на овом свету и нема више ни једног села које има два велика манастира, два светитеља, тројицу владика. А Лелић има. Светиња на заравни званој Велимировића Лука задужбина је владике Николаја и његовог оца Драгомира. Освештана је 1929. и до 1996. била парохијска црква, а онда метох Каоне, па од 2001. самостални манастир. Од 1991. ту, у његовој задужбини, почивају мошти светог владике Николаја Српског
Пише: Бојана Николић
Фото: Александар Ћосић, Бојана Николић
Манастир Лелић налази се у истоименом селу, десетак километара јужно од Ваљева. То је крашко, брдско-планинско село са доста вртача, а мало извора и текуће воде. Једно је од ретких, ако не и једино, које има два манастира, две велике светиње, поменути Лелић и Ћелије, и тројицу владика ‒ Николаја, његовог синовца Јована и Артемија. Изузетно је и по томе што су у њему живели и данас ту почивају Свети Николај и Ава Јустин, два стуба савременог православља.
Ова светиња саграђена је на благој висоравни званој Велимировића Лука. Посвећена је Светом Николају Мирликијском, најчешће слављеном српском крсном имену. Њени највећи задужбинари били су сам Свети владика Николај Охридски и Жички и његов отац Драгомир. Сматра се богомољом од изузетног значаја пошто се у њој чувају мошти Светог Николаја, чији се кивот налази на јужној страни наоса. Када се приближимо манастиру, наићи ћемо на велику, лепо уређену спомен-чесму са десне стране. На супротној страни пута видећемо сеоски дом, од кога се пружа диван поглед на манастирски комплекс. Пред нама се указује црква са звоником, конаци и масивни оградни зид око манастира. У црквеном дворишту, односно порти, поред цркве налази се конак. Северно одатле видимо пространо двориште, у коме се гради летњи конак, а јужно ‒ гробље, на коме су капеле породице Велимировић (где почива владика Јован), породице Недић, као и спомен-капела посвећена ратницима Лелића и неколико суседних села погинулих у ослободилачким ратовима Србије (1912‒1918). Западно од порте је простран и лепо уређен конак за ходочаснике. Источно од олтара видимо Катину чесму, посвећену Светом Николају. Ката је била његова мајка.
Постоји предање о настанку ове цркве, забележено у њеном летопису. Мештанин Лелића Светозар Радосављевић говорио је како је једном приликом, док је као дете чувао стоку заједно са осталом децом, поред њих прошао извесни Милан Радосављевић. Позвао је малишане и рекао: „Видите то место. Ту ће бити лепа црква. Ја то нећу дочекати, а ни многи од вас, али ће неки од вас видети.” Светозар је причао како је Милан давно умро, као и многа деца с којима се тада играо, а да је он имао ту срећу да види оно што је чика Милан пророковао. Идеја о грађењу цркве потекла је од Николаја Велимировића, тада владике охридског. О томе је приликом посета родном месту разговарао са сељацима, који су веома срдачно прихватили да и Лелић има своју цркву.
И ВЛАДИКА МЕЂУ ГРАДИТЕЉИМА
Владика Николај (крштено Никола) рођен је на Туциндан, 5. јануара 1880. Његов отац Драгомир био је сеоски писар и одређивао је децу из села која ће ићи у школу. Из фамилије Велимировића одабрао је дечака чијем се оцу то није допало, па је прокоментарисао: „Кад је тако лепо, зашто ти твога Ника ниси уписао?” И тако је Никола био уписан у основну школу у оквиру манастира Ћелије, у свом селу. Био је најбољи ђак. После завршене ниже гимназије у Ваљеву уписује Богословију у Београду. Након тога једно време је био учитељ у селима ваљевског краја. Студирао је на више факултета, у Швајцарској, Немачкој, Енглеској и Русији. Одбранио је три докторске тезе, две из области теологије (у Берну и Глазгову), једну из филозофије (у Женеви). По повратку у земљу, замонашио се 1909. у манастиру Раковица код Београда, где је исте године рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. Радио је као професор у Богословији „Свети Сава” у Београду. Неко време проводи у Русији на усавршавању. Током Првог светског рада српска влада га шаље у дипломатску мисију у Енглеску и САД како би умањио ефекте антисрпске непријатељске пропаганде. Одмах по завршетку рата, изабран је 1919. за епископа жичког, да би већ наредне године, по својој жељи, био постављен за епископа Охридско-битољске епархије. Тада је остварио значајне резултате у раду с Богомољачким покретом. Важио је, а и даље важи, за великог мислиоца, проповедника, једног од најумнијих и најдуховнијих Срба.
Владика Николај је сносио трошкове зидања цркве са звоником и живописања изнутра. Према сведочењу мештана, са њима је гасио и мешао креч. Црква је грађена по узору на Цркву Светог Јована Канеа у Охриду, задужбину војводе Гргура из 1361. године. То је црква са централним кубетом, које држе слободни стубови (развијени тип уписаног крста). Грађена је од камена, сиге и цигле, а споља фугована. Иконостас, прозори, врата и столови су од ораховине. Иконостас с иконама и фреске радили су чувени уметници Крсто Николић и његов син Рафаило из Лазарпоља, места између Битоља и Дебра. Узори за фреске проналажени су у манастирима ондашње јужне Србије, а данашње Северне Македоније, па препознајемо утицај византијске уметности. Зидови су осликани у техници alsecco. Зидно сликарство лелићке цркве занатски је врло вешто изведено. Нарочито су добро насликане стојеће фигуре светитеља у првом реду јужног зида наоса и црквени оци из олтара. Овој групи се придружују и стојеће фигуре са стубова.
Имали су ови сликари и своје недостатке, као оне приметне на неким сценама Христовог страдања на јужном зиду, где је видљиво показано познавање анатомије, али не и сналажење у компоновању. Док на иконама инсистирају на детаљима, чак претерују у томе, на живопису исти сликари нас ослобађају детаља, више пажње поклањају боји и садржају слике, што у крајњем случају „прија оку”.
РАТНИ И ПОРАТНИ ПРОГОНИ
Владика Николај је 1934. поново постављен за епископа жичког, где остаје до почетка Другог светског рата. Његов национално-културни и хришћанско-просветитељски рад долази до изражаја нарочито у том периоду. У доба конкордатске кризе 1937. стао је у одбрану Српске православне цркве, борећи се и живом и писаном речју. Немци су одмах по уласку у Краљево, априла 1941, у манастиру Жича ухапсили владику Николаја и спровели га у манастир Љубостиња, где је остао до 1942. Одатле је спроведен у манастир Војловица код Панчева, и ту затекао патријарха Гаврила Дожића и свог синовца Јована. Септембра 1944. патријарх и владика Николај пребачени су у злогласни логор Дахау. Ослободили су их Американци 8. маја 1945. Једно време је живео у Европи, а затим је прешао у САД. Предавао је у једној руској духовној академији и више правословних богословија, између осталих и у српској Богословији „Свети Сава” у Либертвилу. Преминуо је у руском Манастиру Светог Тихона у Пенсилванији 18. марта 1956. Према сопственој жељи, сахрањен је у Манастиру Светог Саве у Либертвилу, поред гробова краља Петра II Карађорђевића, Јована Дучића и других. Ту је почивао до 30. априла 1991, када су његове мошти пренете у Србију.
Југословенска комунистичка власт водила је против епископа Николаја незапамћену кампању, која је трајала до његове смрти, па и после. Сврстала га је међу издајнике и сараднике окупатора. Успостављањем вишестраначког система у земљи, деведесетих година XX века, почело је слободније да се говори о владици, као „ненадмашном духовнику, религиозном филозофу, бриљантном беседнику и хришћанском проповеднику, националном измиритељу и миротворцу, о његовом бесмртном делу”. То је отворило пут да се његове мошти пренесу у Србију, у родни Лелић, где према тестаменту треба да почива у задужбини коју је за живота себи подигао. Иако је постојала добра воља и у световној и црквеној власти, једини начин на који би мошти могле да се пренесу био је да неко од владичине најближе родбине приватно поднесе захтев. Синовац Николајев Тиосав Велимировић врло радо је пристао на то. Пошто је био сироче, Тиосава је школовао стриц. Као студент Тиосав се приближио комунистима и ушао у партију. То Николају није било мило, али му је и даље помагао и трпео га. Кад му је синовац постао судија, комунисти су епископу поручивали да није успео ни свог синовца да убеди да верује у Бога. При једном сусрету њих двојице, Тиосав га је много наљутио, на шта му је Николај одговорио: „Нећеш ме дочекати жив.” Нису ни слутили да је то био њихов последњи сусрет. Убрзо су владику ухапсили Немци. После свега, деценијама касније, Тиосав се посебно радовао повратку стричевих моштију у Србију и Лелић, доживљавајући то као његов опроштај.
МЕСТО ВЕЛИКИХ ХОДОЧАШЋА
Мошти владике Николаја су 12. маја 1991. свечано дочекане у Лелићу. Томе се приступило веома озбиљно. Образован је Одбор за дочек и организован богат програм „Николају у част”. Присуствовало је око 50.000 владичиних поштовалаца. Само аутобуса било је око две стотине. Колону аутомобила која је пратила ковчег дочекале су у Ваљеву монахиње манастира Ћелије. Пут од Ваљева до Лелића био је закрчен народом, аутобусима и путничким аутомобилима. Од сеоског задружног дома до цркве монаси су ковчег уз духовне песме пренели на рукама. Литургију је служио патријарх Павле с бројним архијерејима. О владици су говорили неки од највиђенијих и најумнијих људи тог времена, као што су академици Никола Милошевић и Милорад Павић, владика Лаврентије... Требало је да Тиосав Велимировић у име родбине дочека стрица поздравним говором, али упокојио се вече пред стричев повратак.
Ова светиња је била парохијска црква све до 1996, када постаје метох манастира Каоне, чији игуман је био Милутин (Кнежевић), сада блаженопочивши владика ваљевски. Године 2001. Лелић постаје самостални манастир, а његов први игуман био је сада блаженопочивши архимандрит Авакум.
Садашњи игуман отац Георгије предусретљиво нас је дочекао и разговарао са нама. Провео нас је кроз манастирски комплекс и испричао нам мноштво мање познатих података и занимљивости. – Велики број ходочасника посећује манастир – причао нам је игуман Георгије. – Долазе и из земље и из иностранства. Можемо видети вернике из свих православних земаља, из Русије и бивших совјетских република, Грке, Бугаре, Румуне... Владику Николаја Српског су упознали кроз његова написана дела, што их је подстакло да се поклоне његовим моштима. Долазе и школска деца, екскурзије... Она се посебно радују светитељу, лица им се озаре још више и друкчије него код одраслих.
Свете литургије су овде свакодневне. Питамо оца Георгија о чудима у Лелићу, а он вели:
– Тамо где је жива вера, тамо су и чуда. Са чистом и чврстом вером молбе бивају услишене.
***
Страшни суд
Највећи изазов за сликаре у Лелићу била је сцена Страшног суда, која заузима цели северни зид. Ова сцена је специфична и ретка у новијем српском сликарству. У централном делу уочавамо фигуру Исуса Христа као страшног судије, који седи на престолу обучен као архијереј. Сликари су успешно урадили ову сцену, узимајући у обзир велику површину зида на којој је насликана.
***
Освештавање
Иако је владала велика глад док је храм грађен, он је завршен за само две године (1927‒1929). Освештао га je на Преображење 1929. епископ шабачко-ваљевски Михаило, уз саслужење ктитора владике Николаја и осморице свештеника. Списак званица је саставио и протокол свечаности осмислио лично епископ Николај. Позвани су краљ, неколико министара, представници локалне војне и цивилне власти, сви архијереји Српске православне цркве, бројно свештенство и монаштво, Коло српских сестара, хришћанске заједнице и истакнути појединци.
***
Капела ратницима
Југоисточно од цркве налази се спомен-капела настала у знак сећања на војнике из Лелића и околних места страдале у Балканским и Првом светском рату. Зидана је од камена, цигле и сиге. Средства за капелу дале су породице страдалих, као и краљ Александар I Карађорђевић. Освештао ју је 1933. митрополит скопски Јосиф. Пошто је владика Николај сматрао да на живописаној цркви не приличи поставити спомен-плочу и имена ктитора, сеоски учитељ Бранимир Поповић досетио се да се подигне спомен-капела. На њеној западној страни је посвета, а на остале три имена и презимена изгинулих ратника. Четрдесетак метара јужно од цркве епископ Јован саградио је 1989. капелу посвећену свом стрицу Николају, у којој и сам почива.
Манастир Лелић налази се у истоименом селу, десетак километара јужно од Ваљева. То је крашко, брдско-планинско село са доста вртача, а мало извора и текуће воде. Једно је од ретких, ако не и једино, које има два манастира, две велике светиње, поменути Лелић и Ћелије, и тројицу владика ‒ Николаја, његовог синовца Јована и Артемија. Изузетно је и по томе што су у њему живели и данас ту почивају Свети Николај и Ава Јустин, два стуба савременог православља. 
Када се приближимо манастиру, наићи ћемо на велику, лепо уређену спомен-чесму са десне стране. На супротној страни пута видећемо сеоски дом, од кога се пружа диван поглед на манастирски комплекс. Пред нама се указује црква са звоником, конаци и масивни оградни зид око манастира. У црквеном дворишту, односно порти, поред цркве налази се конак. Северно одатле видимо пространо двориште, у коме се гради летњи конак, а јужно ‒ гробље, на коме су капеле породице Велимировић (где почива владика Јован), породице Недић, као и спомен-капела посвећена 
ратницима Лелића и неколико суседних села погинулих у ослободилачким ратовима Србије (1912‒1918). Западно од порте је простран и лепо уређен конак за ходочаснике. Источно од олтара видимо Катину чесму, посвећену Светом Николају. Ката је била његова мајка.
Владика Николај (крштено Никола) рођен је на Туциндан, 5. јануара 1880. Његов отац Драгомир био је сеоски писар и одређивао је децу из села која ће ићи у школу. Из фамилије Велимировића одабрао је дечака чијем се оцу то није допало, па је прокоментарисао: „Кад је тако лепо, зашто ти твога Ника ниси уписао?” И тако је Никола био уписан у основну школу у оквиру манастира Ћелије, у свом селу. Био је најбољи ђак. После завршене ниже гимназије у Ваљеву уписује Богословију у Београду. Након тога једно време је био учитељ у селима ваљевског краја. Студирао је на више факултета, у Швајцарској, Немачкој, Енглеској и Русији. Одбранио је три докторске тезе, две из области теологије (у Берну и Глазгову), једну из филозофије (у Женеви). По повратку у земљу, замонашио се 1909. у манастиру Раковица код Београда, где је исте године рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. Радио је као професор у Богословији „Свети Сава” у Београду. Неко време проводи у Русији на усавршавању. Током Првог светског рада српска влада га шаље у дипломатску мисију у Енглеску и 
САД како би умањио ефекте антисрпске непријатељске пропаганде. Одмах по завршетку рата, изабран је 1919. за епископа жичког, да би већ наредне године, по својој жељи, био постављен за епископа Охридско-битољске епархије. Тада је остварио значајне резултате у раду с Богомољачким покретом. Важио је, а и даље важи, за великог мислиоца, проповедника, једног од најумнијих и најдуховнијих Срба.
и његов син Рафаило из Лазарпоља, места између Битоља и Дебра. Узори за фреске проналажени су у манастирима ондашње јужне Србије, а данашње Северне Македоније, па препознајемо утицај византијске уметности. Зидови су осликани у техници alsecco. Зидно сликарство лелићке цркве занатски је врло вешто изведено. Нарочито су добро насликане стојеће фигуре светитеља у првом реду јужног зида наоса и црквени оци из олтара. Овој групи се придружују и стојеће фигуре са стубова. 
Владика Николај је 1934. поново постављен за епископа жичког, где остаје до почетка Другог светског рата. Његов национално-културни и хришћанско-просветитељски рад долази до изражаја нарочито у том периоду. У доба конкордатске кризе 1937. стао је у одбрану Српске православне цркве, борећи се и живом и писаном речју. Немци су одмах по уласку у Краљево, априла 1941, у манастиру Жича ухапсили владику Николаја и спровели га у манастир Љубостиња, где је остао до 1942. Одатле је спроведен у манастир Војловица код Панчева, и ту затекао патријарха Гаврила Дожића и свог синовца Јована. Септембра 1944. патријарх и владика Николај пребачени су у злогласни логор Дахау. 
Ослободили су их Американци 8. маја 1945. Једно време је живео у Европи, а затим је прешао у САД. Предавао је у једној руској духовној академији и више правословних богословија, између осталих и у српској Богословији „Свети Сава” у Либертвилу. Преминуо је у руском Манастиру Светог Тихона у Пенсилванији 18. марта 1956. Према сопственој жељи, сахрањен је у Манастиру Светог Саве у Либертвилу, поред гробова краља Петра II Карађорђевића, Јована Дучића и других. Ту је почивао до 30. априла 1991, када су његове мошти пренете у Србију. 
То је отворило пут да се његове мошти пренесу у Србију, у родни Лелић, где према тестаменту треба да почива у задужбини коју је за живота себи подигао. Иако је постојала добра воља и у световној и црквеној власти, једини начин на који би мошти могле да се пренесу био је да неко од владичине најближе родбине приватно поднесе захтев. Синовац Николајев Тиосав Велимировић врло радо је пристао на то. Пошто је био сироче, Тиосава је школовао стриц. Као студент Тиосав се приближио комунистима и ушао у партију. То Николају није било мило, али му је и даље помагао и трпео га. Кад му је синовац постао судија, комунисти су епископу поручивали да није успео ни свог синовца да убеди да верује у Бога. При једном сусрету њих двојице, Тиосав га је много наљутио, на шта му је Николај одговорио: „Нећеш ме дочекати жив.” Нису ни слутили да је то био њихов последњи сусрет. Убрзо су владику ухапсили Немци. После свега, деценијама касније, Тиосав се посебно радовао повратку стричевих моштију у Србију и Лелић, доживљавајући то као његов опроштај.
Мошти владике Николаја су 12. маја 1991. свечано дочекане у Лелићу. Томе се приступило веома озбиљно. Образован је Одбор за дочек и организован богат програм „Николају у част”. Присуствовало је око 50.000 владичиних поштовалаца. Само аутобуса било је око две стотине. Колону аутомобила која је пратила ковчег дочекале су у Ваљеву монахиње манастира Ћелије. Пут од Ваљева до Лелића био је закрчен народом, аутобусима и путничким аутомобилима. Од сеоског задружног дома до цркве монаси су ковчег уз духовне песме пренели на рукама. Литургију је служио патријарх Павле с бројним архијерејима. О владици су говорили неки од највиђенијих и најумнијих људи тог времена, као што су академици Никола Милошевић и Милорад Павић, владика Лаврентије... Требало је да Тиосав 
Велимировић у име родбине дочека стрица поздравним говором, али упокојио се вече пред стричев повратак.
– Велики број ходочасника посећује манастир – причао нам је игуман Георгије. – Долазе и из земље и из иностранства. Можемо видети вернике из свих православних земаља, из Русије и бивших совјетских република, Грке, Бугаре, Румуне... Владику Николаја Српског су упознали кроз његова написана дела, што их је подстакло да се поклоне његовим моштима. Долазе и школска деца, екскурзије... Она се посебно радују светитељу, лица им се озаре још више и друкчије него код одраслих. 
